Foto-monografija o probijanju grupe LAIBACH kroz gvozdeno zavesu i dekonstrukciji zapadnog konzumerizma je „roudmuvi” priča o istorijskoj Occupied Europe Tour 1983, ilustrovana do sada neobjavljenim fotografijama iz Austrije, Mađarske, Istočne i Zapadne Nemačke, Poljske, Holandije, Engleske, koje je nakon skoro 40 godina obelodanio autor i učesnik turneje Teodor Lorenčič. Njegovo dokumentarno svedočanstvo i fotografije koje se više čitaju nego gledaju jasno pokazuju smeo umetnički koncept nastao iz dehumanizovanog sveta, čiji je LAIBACH nezaustavljivi kritičar.
Spoj umetnosti, kolektivnog rada i aktivizma – tako bi se mogle sublimirati aktivnosti avangardne grupe ili pokreta „Laibah Kunst“, nastale 1. juna 1980. godine u Trbovlju, gradiću u Sloveniji u kome je, u, takozvanim „Crvenim okruzima“, začet radnički pokret u Sloveniji pre Drugog svetskog rata. Monografija „Laibah/ 40 godina večnosti“ Teodora Lorenčiča, izdanje beogradskog „Službenog glasnika“, predstavljena je u Galeriji Narodnog muzeja u četvrtak, 12. septembra, u okviru 6. Međunarodnog bijenala grafike u Čačku. Kroz istoriju bunta protiv dehumanizovanog potrošačkog sveta ovog smelog umetničkog koncepta u dijalogu sa autorom vodio je dr Miloš Đorđević. Napravljen je i mali osvrt na seriju grafika autora „Laibah Kunsta“ iz rane grafičke produkcije ove grupe, izloženih u okviru 6. Bijenala. Najčešći motivi na ovim grafikama su industrijska postrojenja i radnička klasa.
Goste su pozdravili direktorka Narodnog muzeja Delfina Rajić i Dragan Dobrosavljević, direktor Bijenala, čiji je značaj, prema rečima Đorđevića višestruk, jer „pruža podršku profesionalnoj afirmaciji umetnicima i grafičarima, doprinoseći vrlo zvonkoj i bogatoj umetničkoj sceni Čačka i decentralizaciji kulure u Srbiji, što je ozbiljan doprinos i rezultat sam po sebi“.
Laibah je nemački naziv za Ljubljanu, glavni grad Slovenije, a naziv je u ondašnjoj Jugoslaviji zabranjen već 1983. Na rad benda kao kontroverzne umetničko-muzičke angažovane grupe čiji je narativ imao odjeka u kolektivitetu, svakako su uticali istorijski i politički kontekst tadašnje Evrope i Jugoslavije. Manipulacije verskim i nacistističkim simbolima propagande u cilju demistifikacije, uslovile su zabrane i ilegalno delovanje ovog kolektiva. Monografija „LAIBAH KUNST / 40 godina večnosti“ donosi foto-priču o probijanju ove grupe kroz gvozdenu zavesu ideološki podeljenog sveta, a fotografije su, prema rečima Lorenčiča, otkrivene nakon skoro četiri decenije od istorijske turneje nazvane „Occupied Europe Toure“ 1983.
Za četiri decenije grupa je održala više od hiljadu koncerata u 293 grada i 45 država. Izdato je 36 albuma u različitim formatima, prodato više od milion nosača zvuka. Smatrali su ga najkontroverznijim, pa čak i „najopasnijim“ bendom na svetu, kako su ga okarakterisali američki muzički kritičari naročito nakon turneje na ovom kontinentu.
Teodor Lorenčič i dr Miloš Đorđević su kroz dijalog o monografiji i bendu govorili o društveno angažovanom delovanju ove grupe koje prevazilazi muzičke nastupe zato što je „umetnički glas Laibaha poznat po specifičnoj upotrebi političkih, kulturnih i umetničkih simbola i provokacijama koje oni izazivaju, uslovljavajući provokativne narative kao posledicu ideološkog zanosa“. Performansi i vizuelna umetnosot, često su izazivali direktne kulturne ili političke norme. Razgovor je pratila i kraća prezentacija segmenata i isečcima iz produkcije grupe Laibah i konkretnim detaljima.
Knjiga ističe kolektivni pristup kreativnoj produkciji Laibaha, u duhu njihovog Manifesta od deset tačaka, a u tih „40 godina večnosti“, svoje mesto našle su i refleksije Laibahove umetnosti i muzike na bliske revolucionarne pokrete i lokalne i globalne nemire i nezadovoljstva.
U uvodnom delu knjige Teodor Lorenčić navodi: „Nisam čovek koji veruje u sudbinu. Nikako me taj opšti ljudski fatalizm nikada nije dotakao. A ipak, da se nisam odselio iz rodne zemlje Slovenije, zbog toga što sam tamo kao književnik cenzurisan i onemogućavan u radu, ove knjige ne bi bilo ovde i danas, i to u najmnju ruku iz dva razloga. Prvi je taj što ne bih bio ovde, u Beogradu, pa tako ne bih upoznao Dragomira Zupanca, Andriju Dimitrijevića, Sanju Domazet i Gordanu Milosavljević, urednicu „Službenog glasnika“, izdavača ove knjige. Veoma sam zahvalan tim okolnostima. I lepo mi je na oslobođenoj teritoriji, tako doživljavam, meni veoma drag Beograd. Pre nego što sam postao njegov građanin 8. 9. 2018. na literarnoj večeri u Beogradu, prilikom redstavljanja „Beogradskog manifesta“, proglasio sam se poslednjim pesnikom Jugoslavije. (Od marta 2018. ne piše više n ipesme ni romane na maternjem jeziku, iako nikada nije prestao da ga voli, postao je Slovenac koji je izgubio svoj maternji jezik /prim.aut.). A drugi razlog, možda bitniji jeste taj što je fotografski materijal turneje „Occupied Europe Tour“1983, dokumentarno svedočanstvo neizostavno za razumevanje Laibaha, ostao zagubljen skoro dve decenije. Kao saučesnik Laibah Kunsta bio sam na toj, u strateškom smislu sudbonosnoj turneji i beležio je foto-aparatom Canon A1…“
Prva turneja grupe Laibah 1983. predstavljala je ključni momenat za njeno dalje delovanje, a kako je ona uticala na dalji razvoj grupe injen pristup umetnosti i društvenom aktivizmu autor knjigeTeodor Lorenčič, filozof po profesiji, kaže:
-Pitanje je kako je to uticalo na Evropu. Laibah je otišao sa izrađenim konceptom, stavom, Manifestom, koji je u ovoj knjizi i preveden, u deset tačaka, što je programska platforma, ideološki i filozofski jasan stav, a već je u to vreme, 1982. je bio zabranjen u Jugoslaviji, i sva pitanja, upotreba imena, koncerti, znači, bilo koja manifestacija pod tim imenom je bila zabranjena. I to je bio podstrek, mi smo otišli na tu turneju sa veoma jasnim knceptom i saznanjem da je problem i na istoku i na zapadu. Znači, ako uzmete komunizam, za koga se pretpostavljalo da je totalitarni režim, ali naše stajalište je bilo da je i liberalni kapitalizam totalitarni režim, samo je drugi oblik manipulacije. Mi nismo pravili neke razlike, zbog toga se i zove „Tura po okupiranoj Evropi“. Mi smo Evropu oslobađali i znači, sva mesta gde smo uspeli da koncertiramo smo tretirali kao oslobođenu teritoriju. Nije nam to, naravno, uspelo u Češkoj, jer nas nisu pustili. Otišli smo sa jasnim ciljem da se probijemo na evropsku scenu i uspeli smo. Turneja je trajala mesec dana, održano je 17 koncerata u toliko gradova, prešli smo pet hiljada kilometara, prošli smo od Maribora do Kopenhagena, Mađarska, Poljska, a nismo imali svoje pare, nismo imali ni svoje instrumete, kući je rađen sintisajzer, ali smo na putu preko Holandije došli u Belgiju i potpisali prvi ugovor za fel finč (male ploče), tako da smo u London stigli sa već potpisanim ugovorom. London je bio vrhunac cele priče, velika katarza. Laibah je postao evropski bend, tamo smo već bili na koncertu jedne grupe koja je svirala to što je Laibah radio, a bilo je proglašeno industrijskim rokom. Krenuli smo kao jugoslovenski, a završili kao evropski bend, uspešno nastupajući sa obe strane gvozdene zavese.
Za Laibah su apsolutno neprihvatljivi nacionalistički koncepti, Lorenčić smatra da demokratija ne postoji. Na samom početku doživljeni su kao subverzivni element (prema Lorenčićevim rečima kao nacisti i fašisti), a tako je krenula i sama turneja, na pitanje kako su bili viđeni u zemljama istočnog, a kako u zemljama zapadnog bloka, autor knjige odgovara:
Do tada ništa tako nije viđeno što je radio Laibah, znači, multimedijska prezentacija koncerta, projektori analognom tehnologijom išli su filmovi iz slovenačkog arhiva. Bilo gde da smo došli, bio je šok. Ali je to bila neka razlika, bile su druge vrste šoka. Laibah u članu 3. svog Manifesta, kaže da je svaka umetnost podvrgnuta političkoj manipulaciji, sem one koja govori jezikom iste te manipulacije. E,to smo mi uradili. Manipulacija manipulacijom. Laibah to i danas radi… Ta identifikacija se desila ovde sa političkom vrhuškom ili vojskom, mi smo radili isto što su oni radili, mi smo njih ponavljali, manipulirali smo njihovu manipulaciju. I naravo, oni su se tu prepoznali, a razlog te zabrane je bila anticipacija zabrane njih samih u performansu njihove realnosti –navodi Lorenčič, dok Miloš Đorđević zaključuje da je zapravo reč o demaskiranju okruženja.
Laibah je nastao mesec dana posle Titove smrti. Namera Laibaha je bila da supstituira kult ličnosti maršala Tita. I kolektiv je nastao baš iz toga, jer su nas zabranili. Znači, oni su nas podigli. Znači, zabrane su ok. Ali ima jedna velika razlika, ako gledamo to vreme i danas. To je bilo super u komunizmu, kaže se ti to ne možeš, super, znači znaš na koji način radiš, a čim si zabranjivan, znači da radiš dobro, da nisi predmet manipulacije nego da si ti u mogućnosti da manipuliraš. E u ovim vremenima to malo drugačije izgleda, danas nema više zabrana. Ali je stvar mnogo perfidnije. To je nepodobnost koja se ne kaže, i to je jedna veoma perfidna stvar protiv koje se mnogo teže boriti nego protiv jasne zabrane – istakao je, pored ostalog, Lovrenčič.
Izvor Čačanki glas https://www.caglas.rs/laibah-40-godina-vecnosti/
Foto: Bijenale 2024. Aleksandar Đunović