Ova izložba ne nudi samo uvid u stanje savremene grafike, već otkriva uslove njenog opstanka. U vremenu u kome vizuelna produkcija sve više gubi oslonac u materijalnosti, grafika ostaje jedan od retkih medija koji svoju relevantnost i dalje temelji na postupku. Upravo zato ova izložba nije tek pregled radova, već svedočanstvo o jednoj upornoj praksi. Metodološki okvir izložbe, zasnovan na fondu kolekcije Međunarodnog Bijenala grafike u Čačku koji se sistematski gradi od 2012. godine, omogućava kontinuirano praćenje razvoja grafičkog medija. Oslanjanje na fond kolekcije Međunarodnog Bijenala grafike u Čačku uvodi dimenziju trajanja koja je danas izuzetak. Kolekcija Bijenala, građena više od decenije, ne funkcioniše kao akumulacija, već kao struktura u kojoj se mogu čitati unutrašnje logike medija. Kroz nju grafika prestaje da bude niz pojedinačnih pojava i postaje polje u kome se odvijaju postepene transformacije. Selekcija postavke utemeljena je na reprezentativnosti autora, formatu i tehničkoj izvedbi, sa naglaskom na klasične grafičke tehnike. Postavka od 26 autora svedoči o raznovrsnosti pristupa, ali i o zajedničkom osloncu na tehničku i materijalnu specifičnost grafike kao medija. Insistiranje na klasičnim grafičkim tehnikama nije nostalgičan gest, već kritički stav. U trenutku kada tehnološka slika teži dematerijalizaciji, grafika zadržava uporište upravo kroz materijal – matricu, otisak, trag. To uporište nije retrogradno, već ukazuje na to da medij ne opstaje kroz napuštanje sopstvenih uslova, već kroz njihovu reartikulaciju. Posebno je značajno prisustvo radova velikog formata. Oni ne predstavljaju puko uvećanje, već promenu režima: grafika se više ne doživljava kao intimni objekat, već kao prostorni zahvat. Ipak, upravo tu nastaje ključna napetost – između postupka koji ostaje vezan za kontrolu i reprodukciju, i formata koji teži vizuelnoj ekspanziji. Ta napetost nije slabost, već mesto na kome se grafika danas oblikuje. Savremena grafička praksa tako se kreće između dve krajnosti: između zanatske discipline i potrebe za proširenim značenjem. Ono što ovu izložbu čini značajnom jeste činjenica da ne bira jednu stranu, već pokazuje kako se taj odnos neprestano iznova uspostavlja. Percepcija ovih radova ne može biti brza. Grafika zahteva usporavanje pogleda – čitanje traga, razlikovanje slojeva, razumevanje procesa koji je ostao upisan u otisku. U tom smislu, ona deluje suprotno dominantnim vizuelnim režimima savremenosti. Značaj kolekcije Bijenala ogleda se upravo u tome što obezbeđuje uslove da se ova praksa ne izgubi. Ona ne samo da čuva radove, već čuva mogućnost da se grafika i dalje misli kao specifičan medij. Kroz kontinuitet i mobilnost fonda, Bijenale u Čačku uspostavlja prostor u kome grafika nije marginalna pojava, već aktivan činilac unutar savremene umetnosti. U tom kontekstu, izložbe kolekcije ne predstavljaju zaključak, već presek jednog procesa koji je i dalje u toku, procesa u kome se grafika iznova definiše, ali bez odricanja od svoje grafičnosti, tj. osobene stvaralačke kompetencije.

Prof.Dr. Miloš Đorđević